MD 2

Slike se vrte na zidu Centra za kulturnu dekontaminaciju na komemoraciji Miljenku Dereti. On sa Vojinom Dimitrijevićem, Biljanom Kovačević Vučo, Jelenom Šantić… Sve smo ih prerano izgubili. A sada nema više ni Miljenka.

Setio sam se na komemoraciji skupa belih listića u CZKD-u 2012. Gledao sam ga kako stoji, sam, među gomilom koja je vrištala. „Ne dajte mu da govori“. Sve su mogli da mu urade, osim da ga spreče da govori. Nikada nisam video takvu posvećenost javnom dijalogu. Verovao je u razgovor, u razmenu stavova i argumenata. Vodio je polemiku s mnogima na koje drugi ne bi trošili vreme. Ali on nije želeo da odustane. Bilo mu je bitno da ljudima objasni zašto u nešto veruje, da im pokaže svoje argumente i da ih sasluša.

Bio je čovek širokog obrazovanja i raznolikih interesovanja. Nemiran, stvaralački duh sprečio ga je da postane fah-idiot. Voleo je sve vrste umetnosti i poznavao ih perfektno. Na ravnoj nozi razgovarao je sa najvećim intelektualcima svog vremena na maternjem, kao i na engleskom ili francuskom jeziku. Trudio se da natera ljude oko sebe da misle i da razgovaraju. Do kraja posvećen razvoju civilnog sektora, proveo je godine čitajući, pišući i učestvujući u svim inicijativama koje su na ozbiljan način sagledavale prošlost, sadašnjost i budućnost ovog važnog dela svakog društva. Poslednji put, u oktobru 2014. bio je u Varšavi gde je sa svojim prijateljima iz cele Evrope, liderima civilnog sektora iz 90ih, razgovarao o budućnosti i o novoj poziciji sektora u svetu.

Voleo je ljude. Bio je jedan od najiskrenijih filantropa koje sam poznavao. Pomogao je hiljadama znanih i neznanih. Na komemoraciju je došla grupa ljudi iz Obrenovca, prosvetnih radnika kojima je pomogao da obnove školu. Iskoristio je svoja poznanstva i doveo volontere iz Poljske. Bilo bi mu drago da je mogao da ih vidi. Tog dana kada je umro, na vratima se pojavio komšija – Dule Dorćolac. „Miljenko je uvek bio tu da pomogne, da sasluša, da posavetuje“ rekao je ovaj momak sa dorćolskog asfalta, neko koga naši, predrasudama ispunjeni umovi, obično ne bi doveli u vezu sa Miljenkom.

Nosio se sa blatom srpske javne scene sa nepojmljivim dostojanstvom. Na budalaštine je samo odmahivao rukom. Kada baš preteraju, pravdu je isterivao na sudu. Ostalo im je da ga ogovaraju po kuloarima. Da izmišljaju priče o njegovom bogatstvu i vezama sa različitim vlastima. Svi lideri civilnog sektora koje poznajem bogatiji su od njega. Ali samo materijalno. Pred izbore 2014, stari prijatelj savetovao ga je da postupi mudro: nemoj da talasaš, nećeš biti na listi, ali će ti posle dati neki položaj u vlasti. Izabrao je da talasa.

Bio je prosvetitelj, a za to je u Srbiji uvek bila potrebna hrabrost. Dok su bombe padale po komšiluku, a Srbija padala najniže u svojoj istoriji, nije se dvoumio. Od samog početka bio je na pravoj strani – u antiratnom pokretu, u anti-nacionalističkoj opoziciji, na spiskovima izdajnika. Spiskovi su ga pratili do kraja života. Na njih su ga stavljali ljudi nedostojni pomena u ovom tekstu. Stajao sam pored njega na Paradi ponosa 2010. Iako teško pokretan, ni tog dana nije propustio da se nađe sa onima koji su ugroženi i u manjini. Dok je bio poslanik, svaki dan je na reveru nosio drugi bedž. Na njima su bili likovi srpskih prosvetitelja. Strastveno je kolegama u skupštini objašnjavao ko su ti ljudi. I nije ga pokolebalo što pola parlamenta nije prepoznalo Dimitrija Tucovića.

I mogao bih ovako u nedogled. Da nabrajam uspehe i zasluge. Da pričam o emisiji koju je 1981. godine snimao u Prištini. O TV filmovima koje je radio za slavnu dramsku redakciju tadašnje TV Beograd. O spotu koji je režirao za EKV. O svim demonstracijama i akcijama protiv ratova devedesetih. O lokalnim organizacijama u Srbiji kojima je nesebično pomogao da se razviju. O kampanji „Očistimo Srbiju“ i o nalepnicama „Sloboda se piše bez N“ koje je osmislio i štampao. O pismu koje je 1999. godine pisao albanskim prijateljima. O institucijama i institutima koji postoji zahvaljujući (i) njemu…

Ali sve je to malo, sitno i beznačajno prema ličnom gubitku koji osećam. Miljenko Dereta bio mi je prijatelj. Uskočio je u moj život kad mi je bilo teško. Cela divna porodica Dereta-Velat pomogla je svim srcem. On bi ovo nazvao frazom, ali ja ne znam drugi izraz, to prijateljstvo jedna mi je od većih privilegija u životu. Velika je stvar deliti makar i kratko vreme sa takvim čovekom. Bojim se da vunena vremena tek dolaze. A mi ćemo u borbu bez Miljenka. Počivaj u miru, dragi prijatelju. Nećemo te obrukati. Još se nismo predali…

Dragan Popović

Direktor Centra za praktičnu politiku

Leave A Comment

Please enter your name. Please enter an valid email address. Please enter message.